Pre nekoliko dana otišla sam sa porodicom na izlet. Opis je bio prelep! TEPIH LIVADA!!!
Očigledno imamo različite tepihe i različito ih doživljavamo ... a ja sam zamislila jedan mnogo mekan, topao, lep tepih. Želja mi je bila da kada stupim na tu "tepih livadu", udobno sednem i uživam u mirisu poljskog cveća i sunčevoj toploti.
Dok smo, tako, pešačili kroz šumu kroz glavu mi prolete misao - toliko očekujem od te livade da se plašim da ću se razočarati!
Kada smo stigli na odredište, livada je bila malena, prekrivena mahovinom sa zracima sunca koji su se probijali kroz visoke krošnje obližnjeg drveća.
OK, nije bilo baš kako sam očekivala, ali i dalje sam bila rešena da sednem i uživam u toplom i sunčanom danu.
Ali ne leži vraže ... idući ka zacrtanom cilju - upadosmo u blato!!!
Sve oko livade, pa i sama livada bilo je mokro, vlažno i blatnjavo!
Umesto mog uživanja koje sam unapred zamislila, narednih pola sata provela sam brišući nam patike i gunđajući o "tepihu".
Sada znam, od sada puštam život da me vodi a oduševljavaću se kada stignem na odredište. Jer, u protivnom, očekujući previše unapred, mogu opet da se razočaram.
Comments